U tih nekoliko rečenica epidemiolog Zoran Radovanović sabrao je za “Glas Srpske” suštinu borbe sa velikom epidemijom koja je prije pola vijeka zadesila Jugoslaviju. Iz tih nekoliko rečenica vidljivi su i svi nedostaci borbe sa virusom korona, u kojoj je Srpska stigla do petog, a Srbija do šestog talasa.
Radovanović je bio član tima koji je na prvoj liniji vodio borbu protiv variole vere. Prije izbijanja epidemije završio je magistarske studije u Londonu, gdje je izučavao tropske bolesti, o kojima je učio i na licu mjesta 1969. u Avganistanu, Pakistanu, Indiji i Egiptu. Vakcinacija protiv velikih boginja bila je obavezna, a smatralo se da vakcina štiti tri godine. U vrijeme kada je bolest zakucala na vrata Jugoslovena Radovanović je bio jedan od onih koji su, kako kaže, odmah mogli da uđu u vatru jer je bio vakcinisan.
– Počelo je na Kosovu. Sumnja je postavljena 14. marta 1972. godine u Đakovici. U Prizrenu šest pacijenata imalo je težu kliničku sliku i prva dijagnoza bila je ovčije boginje, međutim, bilo je jasno da nisu ovčije nego velike boginje. Ekipa lekara iz Instituta za virusologiju, vakcine i serume “Torlak” otišla je tamo po uzorke, a dan kasnije potvrđeno je da se radi o varioli veri – prisjeća se Radovanović.
Nulti pacijent bio je Ibrahim Hoti, koji se, ispostaviće se kasnije, zarazio još u februaru na hadžiluku. U zemlju se vratio zdrav, inkubacija je još trajala, a poslije nekoliko dana dobio je groznicu. Radovanović priča da je Hoti tada govorio da je cijelu noć “kraj furune proveo”. Ispostavilo se i da je bio vakcinisan u vojsci, te je vjerovatno zato imao blaži oblik bolesti, zbog čega i nije zatražio pomoć ljekara.
– Zarazio je 11 osoba, nikoga iz svog domaćinstva. Među onima koje je zarazio bio je i učitelj iz jednog sela kod Tutina, tako da je virus stigao i u centralnu Srbiju. Prvo se smatralo da je taj učitelj preminuo od penicilinskog šoka. Tek kasnije se ispostavilo da ga je pokosila variola – priča Radovanović.
Ističe da je Jugoslavija bila ozbiljna država, u kojoj se razmišljalo unaprijed.
– Stručnjaci iz naših republika redovno su odlazili da se upoznaju sa bolestima koje bi mogle biti unete u zemlju. To su takozvane karantinske bolesti. Znali smo kako se organizuje protivepidemijska borba. Vakcinu su proizvodili u Zagrebu i u to vreme imali smo nekoliko miliona doza – kaže Radovanović.
Bili su spremni na bilo koju tropsku bolest, ali poseban strah u svakome ko je položio Hipokratovu zakletvu budila je pomisao na koleru, koja je sedam puta u istoriji izazivala pandemiju. S obzirom na to da je bolest bila registrovana u mnogo zemalja, savjetovano je da se na hadžiluk ide isključivo avionom.
– Iako smo najviše strepili od kolere, dobili smo variolu. U drugom talasu već je bilo 100 obolelih, očekivali smo da će treći biti teži, ali tu je stalo. Epidemija je ugašena. Velika je razlika bila u odnosu na današnje vreme, nije se postavljalo pitanje ako lekari kažu da je nešto potrebno, podrazumevalo se da je to za dobro svakog čoveka. Danas, kada lekar kaže da ljudi treba da se vakcinišu, odmah polovina građanstva kaže da on to radi za novac, da su u vakcini čipovi i da ćemo svi postati zombiji. Variola je daleko opasnija bolest, svaki peti oboleli u Jugoslaviji je umro, smrtnost je bila velika – kazao je Radovanović.
U Jugoslaviji se te 1972. godine, prema zvaničnim podacima, variolom zarazilo 175 građana, a preminulo njih 35.
Proglašenje epidemije, ograničavanje kretanja, organizovanje karantina, te hitna masovna vakcinacija bili su svakodnevica i ljekarima i običnim građanima, svima, kako bi zaustavili bolest za koju se mislilo da je iskorijenjena. Kretanje svima koji nisu bili vakcinisani bilo je zabranjeno, a narod se bez pogovora pridržavao svih propisanih mjera.
– Bolest je bila teža nego “kovid”. Postojalo je ogromno poverenje u sistem, u lekare i misao vodilja bila je da zdravstveni radnici građanima žele samo dobro, a danas svako ima neku svoju istinu koja stvara konfuziju – istakao je Radovanović.
Prisjetio se da je Jugoslavija 11 godina ranije, kada je slučaj velikih boginja zabilježen u Njemačkoj, naučila veoma važnu lekciju.
– Ekipa naših lekara je tada boravila u Nemačkoj i videla da su Nemci ispraznili jednu školu, u prizemlje stavili lekare i sestre, na prvi sprat one za koje se sumnjalo da su bolesni, a obolelog na drugi sprat. Još tada smo naučili da ne mogu kasarne i sportske hale biti karantini, iz prostog razloga jer, recimo, kasarne imaju velike spavaonice, a samo jedan mokri čvor na spratu. Ako se u spavaonici razboli samo jedna osoba, svi moraju ostati u karantinu dok i poslednji ne ozdravi, a bolest se samo širi – objašnjava Radovanović.
Po istom principu kao u Njemačkoj, organizovali su karantine u Beogradu i još nekim gradovima u Jugoslaviji, u hotelima i motelima, te u zdravstvenim ustanovama.
Posljednji preživjeli bolesnik napustio je bolnicu 19. maja 1972. godine.
Teške ljudske sudbine, kaže Radovanović, najteže su mu padale. Strah od zaraze je prokazivao karaktere i počesto rasturao porodice.
– Najteže je bilo gledati suze zbog rastanaka sa članovima porodica, nerazumevanje od strane najbližih. O tome sam pisao i u svojoj knjizi “Variola vera”. Gde god je bila neka pukotina u odnosima, to je pucalo. Neke veze su i ojačale u vreme epidemije – prisjetio se Radovanović.
Iz epidemije, koja je prije pola vijeka savladana za dva mjeseca, trebalo bi da smo naučili lekciju. Sudeći prema tome da epidemija virusa korona traje već dvije godine, očigledno i nije baš tako.
– Svetska zdravstvena organizacija nas je još pre tri godine upozorila na ovo što imamo danas, a mi smo mnogo šta ignorisali. Isticali su da postoji osam bolesti koje mogu dovesti do pandemije, ali sve je to završilo u nekoj fioci – kaže Radovanović, naglasivši da Srbija nije morala baš toliko loše da prođe u borbi s “kovidom”, jer umrlih je bilo, kako tvrdi, tri puta više nego što se zvanično prikazuje.
Bez mjesta u Kriznom štabu
Uprkos svom bogatom iskustvu, Radovanović nije bio član Kriznog štaba Srbije za borbu protiv virusa korona.
– Ministar zdravlja Zlatibor Lončar me pozvao na početku, ali to nije realizovano jer očigledno predsednik države nije bio za to – kaže Radovanović.
